Епископ Хризостом – слово о нашем духовном оцу
Н.Спаловић 7/5/2026
Било је прохладно децембарско јутро 18. децембра, на дан празновања Светог Саве Освећеног, када ми је јављена вест – упокојио се наш владика жички Хризостом! Сећам се врло добро тог дана и тренутка јер сам био у викендици на Забучју, надомак Ужица. Изашао сам испред куће у двориште, погледао у тмурно небо изнад, и помолио се Господу за душу новопредстављеног владике, заблагодаривши Му на томе што сам имао част и благослов познавати га. И могу слободно овде написати, да исто тако мисле и осећају сви они чтечеви и богослови који су били око владике и које је он око себе окупљао, усмеравајући их својим мудрим поукама које је, као свестрана личност, која је много тога прошла и искусила, несебично делио нама његовој духовној деци.
Епископ Хризостом (Столић) је рођен у Руми 1939. године. У свом родном месту завршио је основну и средњу школу након чега одлази у манастир Дечане, где га је у чин јерођакона и јеромонаха рукоположио тадашњи епископ рашко-призренски, а потоњи патријарх српски Г. Павле (Стојчевић). Убрзо након тога одлази у Америку где је, у руском манастиру Свете Тројице у Џорданвилу, студирао теологију. Једно време служио је као помоћни парох у саборној цркви Светог Васкрсења Христовог у Чикагу и као парохијски свештеник у српској цркви Светог великомученика Георгија у источном Чикагу. Након тога одлази на Свету Гору у манастир Хиландар где проводи 20 година.
Цариградски патријарх Димитрије рукоположио га је у чин архимандрита, а као запажен монах био је старешина (протос) целе Свете Горе. У Хиландару је вршио дужност библиотекара где се неуморно интелектуално усавршавао. Плод његовог рада у библиотеци је била књига Светачник у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију Светог апостола Јакова у преводу на српски језик.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ је, у Београду, маја 1988. године изабрао архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао том епархијом све до 1992. године, када је изабран за епископа банатског. У банатској епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште.
За епископа жичког владика Хризостом је изабран 2003. године. Одмах по доласку на жичку епархију почео је неуморно да ради на обнови и изградњи цркава и манастира. Владика Хризостом је обновио предратни часопис „Жички благовесник“ и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Цркве, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака, и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник и дванаест томова Минеја.
Владика Хризостом је био чест гост ужичког краја. Сазнавши за рушевине манастира Рујно у Врутцима, где се налазила прва штампарија у Србију у 16. веку, донео је одлуку да се тај манастир обнови и сазида по могућству у непосредној близини. Тиме је иницирао подизање јединог манастира у околини Ужица, а својом жељом да се у том манастиру сахрани после своје смрти, постао је први архијереј који је сахрањен у близини нашег града.
Блаженоупокојеног Владику сам упознао 2005. године, када је дошао у манастир Рујно да би освештао привремени конак за монашку братију ове светиње. Тада сам још био студент историје на Филозофском факултету у Београду. Епископ Хризостом је био мудар архијереј. Неке од владикиних савета које ми је дао приликом наших честих разговора како у манастиру Рујан, тако и током мојих посета њему у његовом двору у Жичи а касније и у Краљеву и дан данас памтим и сматрам непроценљивим.
Често је умео да каже како човек кроз живот стално учи и усавршава се. Био је један од оних свестраних људи са којим сте могли да причате о било ком спектру живота – од духовности до философије, уметности, културе, књижевности и наравно, мени блиске историји, чији је владика био врстан познавалац. Неко је касније, након његове смрти, објавио да је владика говорио „Потребно је да човек што чешће гледа у себе, да би у рукама држао кључеве своје личности. Исто је тако потребно да људи стално гледају у историју свога народа, да би у рукама држали кључеве своје народне судбине, и да би доживљавали одговорност према свом народу.” И заиста, то је био он, пун љубави према човеку и свом роду и његовој историји.
Након краће и тешке болести упокојио се у раним јутарњим часовима 18. децембра 2012. године. Нисам био уз нашег владику у тим последњим часовима али су ми моја браћа по тадашњем чину која су била причала о невероватној храбрости нашег владике и његовом непоколебљивом уздању у Господа који га је, без сумње примио у своје наручје.
Његова „крвица“ била је у томе што је био несхваћен од дела повреног му стада и на томе ћу се задржати, а они коју добро познају тадашњу ситуацију у Епархији знаће о чему пишем.
По својој жељи сахрањен је у манастиру Рујан у Врутцима, чију је обнову сам иницирао, свесрдно помагао и будно надгледао. Нека је вечан спомен нашем Епископу Жичком Хризостому! Хвала вам Владико на свему што сте учинили за СПЦ и Жичку епархију!
