Серафим Роуз – од блудног сина до православног светитеља
Н.Спаловић 9/5/2006
Израз да сваки светитељ има своју прошлост, а сваки грешник своју будућност, можда најбоље осликава живот и дело једног од новијих дивиних угодника Православља 20. века – јеромонаха, а сада већ нареченог светитеља, Серафима Роуза. Чланови Архијерејског сабора Руске православне заграничне цркве (РПЗЦ), на сабрању у Минхену, гласали су 4. маја 2026. године за канонизацију јеромонаха Серафима Роуза.
Рођен као Јуџин Денис Роуз 1934. године у Сан Дијегу у САД, овај изузетно интелигентан младић дуго је лутао немирном пучином живота да би на крају упловио у мирну луку Православне вере и показао се као један од најдивнијих проповедника православља у Америци 20. века.
Рођен је у протестантској породици. Иако је његов отац одгајан као римокатолик, Јуџин је одрастао у разним протестантским конгрегацијама и деноминацијама због своје мајке. Од малих ногу, Јуџин је био заинтересован за религију, али Роузови нису били посебно побожна породица. Током овог периода свог живота, Јуџин је пратио мајку (без свог оца Френка) на недељне службе. То одсуство његовог оца наговестило је растући тренд на Западу, који је постао знатно израженији крајем 20. века, да је хришћанство резервисано за жене и децу али не за мушкарце.
Након завршене средње школе са одличним успехом уписује колеџ у Помони, код Лос Анђелеса, где је студирао филозофију. Већ тада, на студијама, његов интелект али и одређена доза ексцентричности, како су га поједини професори окарактерисали, дошла је до изражаја.
Између прве и друге године студија у Помони, Јуџин је лето провео радећи у књижари у Сан Франциску. Јуџинов летњи боравак у Сан Франциску поклопио се са кључним годинама 1953. и 1954. када су писци и песници попут Џека Керуака, Алена Гинзберга и Лоренса Ферлингетија путовали у насеље Норт Бич и новоотворену књижару Сити Лајтс, која је, заједно са Гринич Вилиџом у Њујорку, постала центар за растући „бит“ покрет. Такозвани Битси били су група контракултурних неконформиста који су се истакнули у Америци током 1950-их; иако се ова фраза поистовећује са саможивим обликом нарцизма, Битси су желели да се заиста „пронађу“ у периоду када се од младих мушкараца и жена очекивало да прихвате буржоаски домаћински дух и америчку потрошачку културу. Као и многи из Бит генерације, и слично човеку о коме ће једног дана написати целу књигу – Блаженом Августину, Јуџин је био у потрази за откривањем истине; касније ће написати да је проучавање религије био „покушај да се дође у контакт са стварношћу дубљом од свакодневне стварности која се тако брзо мења, трули, не оставља ништа за собом и не нуди трајну срећу људској души“.
1953. године, бивши англикански свештеник који је постао прото-њуејџ гуру по имену Алан Вотс говорио је у Помони. У извесном смислу, Вотс је био Тимоти Лири педесетих година 20. века. Током наредних неколико година, Вотс ће имати велики утицај на Јуџина. У својој књизи „Мудрост несигурности“ из 1951. године, Вотс је написао: „Бог је непознат онима који га познају, а познат је онима који га уопште не познају.“ Године 1955, Јуџин ће похађати летњи курс на Америчкој академији за азијске студије у Сан Франциску где је Вотс био професор. Тамо је упознао Џона Грегерсона – човека са којим ће провести скоро наредних десет година свог живота.
Године 1956, Јуџин је дипломирао са одличним успехом на Помони и намеравао је да прати Вотса у Сан Франциско како би похађао Академију азијских студија. Његови родитељи су били невероватно поносни, али њихово одушевљење је кратко трајало. Пре него што је Јуџин отишао у Сан Франциско, његова мајка је открила писмо између Јуџина и Џона и с правом је претпоставила да су у хомосексуалној вези. Као резултат тога, Јуџин је одмах отишао у Сан Франциско. Након тога, Јуџин је написао пријатељу:
„Претпостављам да ти раније нисам рекао о себи јер сам се плашио да ћеш ме сматрати бубом, чудовиштем или само ‘болесним’, као што ме сматрају моји родитељи. Свакако сам ‘болестан’, као што су болесни сви мушкарци који су увек одсутни од љубави Божије, али своје сексуалне склоности сматрам сасвим ‘нормалним’, у смислу који још увек не разумем.“
Преко Грегерсона, Јуџин се први пут упознао са Руском православном црквом ван Русије (РПЦЗ). У то време, Грегерсон је писао књигу која је касније штампана 1960. године под називом „Преображени космос: Четири есеја о источном православном хришћанству“. У својој књизи, Грегерсон је разматрао понекад јединствен карактер руског православља и историју и побожне праксе Русије – укључујући исихасте и „Исусову молитву“. Написао је:
„Дубоко свесна зла као зла, руска религиозна свест га ипак види као ‘неопходно’, јер без њега добро не би било смислено… Чак и у злу, Бог може да чини добро, манифестујући своју благодат и своју љубав, да доведе људе до смирења и самим тим до спасења кроз патњу, патњу узроковану њиховом сопственом грешношћу и грешношћу других.“
Његов призив од Бога и сусрет са Православљем догодио се у Сан Франциску након посете руској православној Саборној цркви радости свих који тугују у Сан Франциску где је почео редовно да долази на службе заједно са својим пријатељем Глебом Подмошенским. Заједно са својом сестром и болесном мајком, Подмошенски је емигрирао у Сједињене Државе и на крају се настанио у Монтереју – недалеко од куће Јуџинових родитеља у Кармелу. Након што је део детињства провео у немачким избегличким логорима, након што су му Совјети послали оца у Сибир, Подмошенски, рођен у Летонији, имао је веома другачије детињство од Јуџина, рођеног у Калифорнији. Али су делили заједничко интересовање за источноправославно монаштво и заједничку борбу са хомосексуалношћу; и обојица су престали са својим бескрајним лутањима када су открили православље.
Од тада почиње и да се мења Јуџинов однос са Џоном Грегерсоном. Из Гергерсових писама се види како је Јуџин постајао све више и више православан, Јуџин је све мање делио Грегерсонов став да неко може имати хомосексуалну везу и бити у Цркви. Када је постао православан, нагласио је чињеницу да је сваки однос између њих у том смислу завршен.
Роуз се преобратио 1962. године, а он и Глеб Подмошенски су приметили епископа (сада Светог) Јована Максимовича (Шангајског и Санфранцишког) који је служио у саборној цркви, и који је на њих оставио немерљив утицај за учење и узрастање у духовном животу. Свети Јован Шангајски их је крстио 1962. године. Током Литургије, те посебне недеље Јуџиновог миропомазања, читање је укључивало причу о „блудном сину“ што је било интересанто симболично, узевши у обзир његов пређашњи живот. Након крштења, упознао се са потомцима руских емиграната.
Јуџинов живот ће се драматично променити када су он и Глеб Подмошенски предложили Џону Грегерсону оснивање новог верског реда – под називом Братство Светог Германа Аљаског, и отварање православне књижаре у близини новоизграђене катедрале Свете Богородице на булевару Гири. Џон Грегерсон није био заинтересован.
Када је по благослову епископа Јована Максимовича православна књижара Братства отворена 1964. године, она је временом постала централна тачка за обраћенике и радозналце; од посебног интереса, у цркви која је имала велики број свештеника руског порекла, био је млади Американац тихог говора. Претходно је Максимович препознао потребу за мисионарима који говоре енглески језик. Стога је 1965. године Јуџин рукоположен за чтеца – први у свештеничком чину у православљу. До 1966. године, Максимович је донео иновативну одлуку да у новој катедрали уведе литургије на енглеском језику – уз Јуџинову помоћ. Нажалост, убрзо након тога епископ Јован Максимович се упокојио у релативно младој доби од 70 година. Готово одмах, епископ Нектарије Концевич је постао пријатељ и покровитељ Браће.
По благослову епископа Јуџин и Глеб су 1964. године отворили књижару при храму. Јуџин је интензивно проучавао руски и црквенословенски језик, био је чтец у цркви. Дипломирао је на Православном теолошком факултету у Сан Франциску. Јеромонах Серафим Роуз основао је часопис „Православна реч“ (The Orthodox Word) 1965. године заједно са Глебом Подмошенским, што је постало значајно мисионарско гласило на енглеском језику. Часопис је настао из њихове књижаре и издавачке делатности, а фокусирао се на житија светих, православну духовност и преводе руских светитеља.
Године 1967. у шуми у у удаљеној планинској области у северној Калифорнији, у близини града Платина, Роуз и Глеб Подмошенски из братства Светог Германа Аљаског купили су земљиште и почели са изградњом манастира са благословом Архиепископа Западне Америке и Сан Франциска Антонија (Медведева) (Руска загранична црква). Роуз се уселио у манастир 1969. године. Године 1970. замонашио се и узео име Серафим у част Светог Серафима Саровског. У манастиру, који је назван Манастир Светог Германа Аљаског у част светом Герману Аљаском, наставио је да објављује православне новине, пише и објављује дела духовног, образовног и теолошког садржаја.
Својим проповедима и богословским радовима Серафим Роуз заступао је истинитост учења православне вере и погрешног модерног духа и свих модерних порока. Он је први амерички православни свештеник који је повезан с патристичком традицијом Цркве. Свети Оци Цркве и испосници, нарочито монашке заједнице у Русији Валаама и Оптине, имале су пресудног значаја у његовом духовном формирању.
Серафим Роуз је био изузетно надарен теолошки писац, а међу неким од његових написаних дела су „Православље и Религија будућности“, „Место блаженог Августина у Православној цркви“ и „Душа после смрти“, које је све објавила његова сопствена штампарија братства Светог Германа Аљаског. Најважније у последњем тому је његова промоција идеје „митарстава“, концепта да се душа након смрти суочава са својим гресима у процесу саморазумевања. Иако је проглашено јеретичким од тађашњег ђакона Лева Пухала у његовој контраексплозиви онога времена Душа, тело и смрт, учење наилази на подршку Митрополита Јеротеја Влахоса и, наравно, Светог Јована Шангајског. У насталом теолошком сукобу између учења оца Серафима и денунцијације ђакона Лева, синод РПЗЦ је стао на страну оца. Серафима и рекао Пухалу да се смири и повуче, рекавши да таква сигурност о каквој је Пухало говорио није могућа.
Међутим да би се схватила теолошка делатност Серафима Роуза мора узети у обзир време у којем је живео. Као верник и клирик Руске Православне Заграничне Цркве, он је учествовао у свим снагама и слабостима своје цркве у то време, а нарочито узевши у обзир Хладни рат између Америке и СССР-а. Роузов је, као и многи, сматраo да ће православље на челу са отпадничком Московском патријаршијом постати марионета комунизма остављајући РПЗЦ и њене пријатеље саме. Mеђутим историја је показала да су таква предвиђања била погрешна. Са падом комунистичког Берлинског зида 1989. такви страхови су нестали.
Окренувши свој живот живот пуноћи Православља, Роуз се покајао за своју прошлост и потпуно по страни ставио хомосексуално понашање живећи у праведности и чедности до краја својих дана. Ово је такође захтевало храброст и не би смело да буде потцењено. У свом „Дневнику“, од 3. фебруара 1961. године, Јуџин је написао: „Христ је једини излаз из овог света; сви остали излази – сексуални занос, политичка утопија, економска независност – само су слепе улице у којима труну лешеви многих који су их испробали.“
Године 1977. Серафим је рукоположен за јеромонаха. Умро је 1982. године, у својој 48. години.
