Солунска браћа у мисији христијанизације Словена
Н.Спаловић 24/5/2026
Нераскидива нит између Хришћаснтва на Балкану и Словена огледа се у мисионарској делатности двојице солунске браће – Ћирила и Методија, који се празнују сваког 24. маја, а од 2019. године овај датум се празнује као државни празник – Дан словенске писмености и културе. Рођени у Солуну, Ћирило 827. или 828, а Методије између 815. и 820. године били су македонског порекла, пошто је Солун тад био Македонски, окружен словенским становништвом, а они тако научили дијалект локалног становништва. Родитељи су им били богати и угледни грађани Солуна. Ћирило је био најмлађи од седам браће и његово крштено име је било Константин. Методијево крштено име је било Михаил, а име Методије је добио када се замонашио на планини Улудаг, у северозападној делу данашње Турске. Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповедник , а њихова мајка Марија је била словенског порекла. Њихов отац је преминуо када је Ћирило имао 14 година и министар Теоктистос, који је био логотет поште, постао је њихов старатељ. Методије је постао управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, који је одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија био постављен за библиотекара цркве Свете Премудрости у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.
Године 851. Ћирило је, због свог познавања арапског и хебрејског језика, постао члан византијског посланства арапском калифу у Самари да би са арапским теолозима расправљао о принципу Свете Тројице и да би побољшао односе између абасидског калифата и Византије, а 856. у доба политичких и црквених трзавица, Методије је напустио свој положај архонта и повукао се у манастир на планину Улдаг звану мизијски „Олимп“ у Малој Азији. Мало касније је за њим дошао и Ћирило.
По налогу византијског цара Михаила III и Патријарха Константинопоља Фотија, оба брата су 860. отишла као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији да би спречили ширење јудаизма. Ова мисионарска мисија је била неуспешна, пошто је касније хазарски Каган поставио јудаизам као националну религију. Непосредно након повратка из Русије Ћирило се запослио као наставник филозофије на цариградској високој школи, а Методије је постао игуман у манастиру где је пребивао. Две године након мисије у Русији (860. године) браћа су ангажовани за нову мисију код Словена.
Посланство моравског кнеза Растислава 862. године затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на старословенском језику хришћанску веру. Задатак је био велики и деликатан. На подручју простране Растислављеве државе хришћанство су ширили франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац против цара Лудвига Немачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растислављева замисао је била да самостална моравска црква с домаћим свештенством и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају.
Пре поласка у Моравску требало је превести богослужбене књиге како би се хришћанство проповедало на словенском језику. Међутим, Словени нису имали своје писмо. Прво словенско писмо – глагољицу – створио је Ћирило пре поласка у Моравску. Назив глагољице потиче од речи глаголати, што значи „говорити”. Језик на који су преведене богослужбене књиге у писаним изворима IX и X века називао се словенски, док термин који данас употребљавамо – старословенски – потиче из XIX века од руске лингвистичке школе.За време мисије у Моравској Браћа су била у посети Риму, када је папа Хадријан II дозволио да наставе богослужење на словенском језику. Милорад Павић је тај догађај у Хазарском речнику описао на следећи начин: „Са следбеницима и ученицима браћа су 867. године кренула на једно од оних путовања где је сваки корак слово, свака путања реченица, а сваки застој број у великој књизи. У Венецији су 867. ушли у нову расправу с тројезичницима, а потом су стигли у Рим где је папа Хадријан II прихватио учење солунске браће као исправно. Тамо је том приликом појана словенска литургија на језику који тек што је био укроћен и са балканских ширина сапет допремљен у престоницу света као животињица у кавезу глагољских писмена.”
У Риму се Ћирило разболео и убрзо умро. Сахрањен је у цркви Светог Климента, која се налази у Риму, око 400 метара северно од Колосеума, где су сахрањене и његове мошти. Мошти се налазе у бетонском саркофагу у крипти цркве и место су ходочашћа многих Словена. Изнад саркофага се налази више мермерних спомен-плоча, на којима су исписане изјаве захвалности за Ћирилов просветитељски рад код Словена. По смрти Ћирила, Методије је молио папу Хадријана да брата пренесе у Солун и тамо га сахрани (будући да су они Солунци), али Папа је одбио захтев и дао налог да се Ћирило сахрани у горе поменутој базилици, у знак заслуга за Римску државу и просветитељски рад, као и за чињеницу да је у Рим са Крима донео мошти Папе Клемента Првог (по коме је и базилика добила име), а који је умро у изгнанству.
Након свог доласка у Панонију, Методије је имао великих неприлика јер су га латински свештеници напали као јеретика, а када је стигао у Моравску где је Растислава збацио његов синовац, њитрански кнез Светоплук, локални бискупи су Методија позвали на свој синод, осудили га и бацили у тамницу, где је остао две и по године. Тек 873. године, на папин налог, Методије је пуштен из тамнице, али је словенска литургија забрањена. Како је Методије ипак наставио своју делатност, те се словенско богослужење све више ширило по Моравској, против њега је подигнута оптужница у Риму, те је 879. позван пред папу да се оправда. Папа Јован VIII, настојећи да не оштети римске позиције у Моравској, потврдио је словенско богослужење булом Марљивост твоја (Industriae tuae) из 880. године. Исто је учинио и цариградски патријарх Фотије 882. године.
У Моравској Методије је превео на старословенски Библију. Међутим и поред његовог преданог рада усвојој мисији, након његове смрти, у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих су продати у ропство, а неки су успели да се склоне у Бугарску, Македонију, Рашку и приморску Хрватску, где су наставили свој рад.
Било како било, преводом литургијских и библијских књига, Ћирило и Методије су ударили темеље словенској писмености. Њихови ученици Климент и Наум су саставили писмо ћирилицу.
