Шта је Историја Цркве?
Н.Спаловић 14/02/2026
Да би се разумео сам ток развоја Хришћанске Цркве неопходно је разумети њену историју, а да би се разумела њена историја неопходно је најпре одговорити на питање шта је то историја Цркве?
Хришћанску Цркву је основао Господ Исус Христос, уједињену у заједници са вером у Њега, законом Божјим, јерархијом и Светим Тајнама. Постоји преко 14-30 независних древних извора (хришћанских, римских и јеврејских) који се односе на постојање Исуса Христа у року од једног века од његовог распећа, а историчари се слажу да је његова историјскo доказивање добро документовано.
Као заједница људи које се појавило на свету у одређеном времену, постојало много векова са сталном променама који су вршили разноврстан утицај на ток и развој њеног живота, и, коначно, постоји у данашње време, Црква нужно мора имати, и има, своју историју. Као наука, црквена историја је систематски приказ, повезивање и след живота Цркве у свим њеним манифестацијама.
Предмет црквене историје је Црква као верско друштво које се састоји од људи. Дакле, предмет историје је само људски елемент Цркве, као подложан променама. Све божанско, међутим, што чини суштину и темељ Цркве, као што су доктрина, свете тајне итд., будући вечно и непроменљиво, не припада самој историји; иако, постајући предмет разноврсног људског разумевања, и оно постаје предмет историјског проучавања. Аспекти са којих Цркву треба посматрати као предмет историјске науке назначени су самим њеним животом.
Живот Цркве се манифестује са две стране – спољашње и унутрашње. Дакле, видимо како се Црква шири или скупља унутар својих граница и стоји у различитим временима у одређеним односима према другим људским друштвима. То је спољашња страна. С друге стране, видимо како се Црква брине о очувању и разјашњењу свог учења, иако при томе наилази на препреке од неких својих чланова који одступају од преовлађујућег учења и чине јереси и расколе, и како врши свете тајне и богослужења; Њоме управља хијерархија и, у крајњој линији, тежи да постигне главни циљ свог постојања — морално усавршавање и спасење својих чланова. Све то чини унутрашњу страну живота Цркве.
Наука о црквеној историји мора да прикаже историјски живот Цркве са њене спољашње и унутрашње стране, наиме: 1) како се Црква ширила или скупљала, и у каквом је односу била према другим друштвима; 2) како се у њој чувало и разјашњавало учење вере, које су јереси и расколи настајали; 3) какав је облик имало служење Светих Тајни и богослужење; 4) како је функционисала црквена хијерархија; 5) у којој мери су чланови Цркве постигли њен главни циљ – морално усавршавање и спасење.
Црквена историја као дисциплина мора бити складан, органски развој свих аспеката свог предмета. Стога је неопходно да сваки аспект црквеног живота буде представљен редом и хронолошким следом. Међутим, пошто постоји блиска историјска веза између свих аспеката црквеног живота, немогуће је испитати сваки од њих одвојено кроз историју. С друге стране, испитивање свих аспеката црквеног живота заједно у сваком веку је такође незгодно, јер постоје догађаји који почињу у једном веку, а настављају се у другом, па чак и у трећем. Ограничавањем проучавања црквене историје на крути хронолошки оквир било ког датог века, ризикујемо да изгубимо кохерентност презентације. Погоднији приступ у образовној литератури из црквене историје јесте подела црквене историје на периоде, који одговарају карактеристичним одликама живота Цркве током датог периода.
Црквена историја се може поделити на четири периода:
- Први је период претежно спољашњег ширења Цркве Христове, од времена апостола до тријумфа хришћанства над паганизмом под Константином Великим (34–313).
- Други период је првенствено период унутрашњег уређења Цркве, од тријумфа Цркве над паганизмом под Константином Великим до коначног одвајања Западне Цркве од Источне и успостављања Руске Цркве (313–1054).
- Трећи период — од коначног одвајања Западне Цркве од Источне и успостављања Руске Цркве до пада Византијског царства на Истоку (1453) и почетка Реформације на Западу (1517) — карактерише се са стране Источне Цркве непоколебљивим придржавањем древног васељенског учења и поретка, а са стране Западне Цркве постепеним одступањем од овог учења и поретка.
- Четврти период — од пада Византијског царства на Истоку и почетка Реформације на Западу до данас.
