SPALOVIC.RS

29.МАЈ – ДАН КАДА ЈЕ ЦАРИГРАД ПАО

Н.Спаловић 29/5/2026

29. мај је дан када цела православна Васељена тугује сећајући се 29. маја 1453. године и пада Константинопоља под турску власт. Последњи дан када се у цркви Свете Софије, односно цркви Премудрости Божије у Цариграду, служила православна хришћанска служба пре него је претворена у џамију, данас познату као Аја Софија. Наиме, Византијско царство је средином 15. века било значајно ослабљено и сведено територијално на Пелопонез, неколико острва у Егејском и Мраморном мору и предграђе Цариграда и више није могла да издржи растућу моћ Османског султаната, који је предходно освојио значајан део византијских територија у Малој Азији.

Од Бајазита I, османски султани су више пута опседали и блокирали Цариград али нису успевали да заузму град. Међутим у тим својим надирањима Османлије су стекле контролу над већим делом Балкана и стигли чак до обала Дунава и постали претња средњој Европи. Цариград осуђен на пропаст, јер је било јасно да се некада моћно Царство не може одржати против Османског царства, чија је територија захватала већи део југоисточне Европе и Мале Азије.

Доласком на власт Мехмеда II започете су припреме за нову опсаду Цариграда ради његовог заузимања. У том циљу султан Мехмед је наредио поправак и доградњу тада постојеће флоте и изградњу нових пловила, па је убрзо располагао флотом сачињеном од значајног броја бродова. Османска војска се скупљала у Тракији. За њено опремање, као и у случају морнарице, старао се сам султан. Читаве зиме у свим његовим областима оружари су правили штитове, шлемове, грудне оклопе, мачеве и стреле, а инжењери конструисали балисте и овнове за пробијање бедема. Мобилизација је била брза и потпуна. Скупљене су јединице из свих провинција, као и сви војници који су били на одсуству на својим војничким добрима. Што се тиче артиљерије Мехмед је ангажовао угарског инжињера Урбана да излије топове за опсаду Цариграда. По упутствима Мехмеда Урбан је у јануару излио и завршео у Једрену велики опсадни топ чија је дужина цеви била четрдесет педаља (8 метара), док је обим циви позади, гд‌е је пуњена барутом, била четири (0,8 метара), а спреда гд‌е је пуњена ђуладима, дванаест педаља (2,4 метра). За ђулад се говорило да су тешка око 400 кг. Чим је топ био готов, чета од седам стотина људи, којој је било поверено да се о њему стара, натоварила га је на кола која је вукло петнаест пари волова. Две стотине људи је по султановој наредби послато да поравнају пут према Цариграду и појачају мостове. У међувремену су, под Урбановим надзором, изливени и други топови. Регрутоване су хиљаде нередовних војника. Остављени су само гарнизони потребни за заштиту граница и одржавање реда у провинцијама, као и трупе које је су се налазиле у Грчкој. Величина војске уливала је страхопоштовање. Вероватно да је, судећи према османским изворима, број редовних трупа био неких седамдесет до осамдесет хиљада. Почасно место припадало је јањичарским јединицама.

Упркос бројним апелима византијског цара Константина XI Палеолога Западу, само је мали италијански контингент стигао у помоћ цару Константину – Ђеновљани под командом Ђованија Ђустинијанија. Заједно са 5.000 Ромеја, укупан број бранилаца Цариграда достигао је 7 или 8 хиљада војника. Османска војска је била знатно већа око 70-80 хиљада војника и преко 120 бродова. 

Скоро читава османска војска је била надомак Цариграда до 5. априла 1453. године, а сутрадан, 6. априла, започела је опсада. Опсада Цариграда трајала је педесет четири дана, од 6. априла до 29. маја 1453. године.

И поред одличног стратешког положаја Цариграда и јачине његових зидова који су га често спасавали, град није могао издржати под суперијорношћу османске артиљерије која је била изванредна. Већ до краја првог дана, мањи део бедема у пред‌елу Харисијеве капије је био знатно оштећен, а до краја наредног дана и скоро потпуно уништен. Ипак, током ноћи, бранитељи града су их успели донекле санирати. Наредних дана су настављени артиљеријски напади дуж бедема у подручју речице Ликос. Велики топови су били изузетно ефикасни тако да је за седам дана скоро потпуно порушен део бедема у заливу увале коју формира Ликос. При опсади града, Османлије су користили укупно шездесет и девет топова организованих у четрнаест или петнаест батерија, распоређених на местима која су процењена као најрањивија. Један од великих топова је био смештен насупрот палате Влахерна, гд‌е је бедем био једнострук и гд‌е није било канала.

Османлије су успеле да 22. априла преко копна довуку већи број бродова у Златни рог па је почело бомбардовање града и са мора и са копна. Покушали су ући у град копањем тунела испод бедема. Међутим, браниоци су схватили намере Османлија па су прокопали контратунел, пресрели копаче, поубијали их и грчком ватром спалили подграде тунела.

Артиљеријска паљба по бедемима је настављена великом жестином. Без намирница које су долазиле, Цариград је сада био суочен с опасношћу од глади, јер је залиха било све мање, па се безнађе све више ширило градом. Мала византијска војска одупирала се неизбежној судбини. Сам цар Константин је борећи се на зидинама свог града показивао пример одлучности и самопожртвовања решен да не над‌живи пропаст свога града. После седмонедељног јуришања почели су да попуштају бедеми опседнутог града па је становништво у граду запало у тежак очај. Коначно је јасно да помоћ са запада неће доћи. Организоване су свакодневне молитве у црквама и процесије по улицама. Поново су оживела стара пророчанства о пропасти града. Према једном пророчанству, град је требао пропасти онда кад на власти буде цар истог имена као и оснивач града, а то је управо сада. Оснивач Цариграда је био Константин Велики, а пропаст ће се очигледно дестити за време Константина XI Палеолога Драгаша. Друго пророчанство је говорило да град неће пасти у данима док се месец на небу повећава. На дан 24. маја био је пун месец. Управо те ноћи наступила помрачење месеца па је то била морална катастрофа за празноверје Византинаца.

За коначни напад одређен је 29. мај. Исламска традиција од времена халифа Омара и првих великих освајања за исламску веру прописивала је одређено поступање с покореним народима. Ако се град или област добровољно предају освајачу, неће бити опљачкани, мада ће можда морати да плате одштету; њихови становници могу задржати своје богомоље под условом да се држе одређених прописа о самим зградама. Али када се град освоји на јуриш, његови становници немају никаквих права. Освајачима се дозвољава три дана неограниченог пљачкања, а бивше богомоље, као и све друге зграде, постају својина победничког вође који њима може располагати по сопственој вољи.

Од султана је војсци обећана несметана пљачка града која ће да траје три дана, за то време сваки војник може да пљачка све што пожели, осим бедема и зграда које султан задржава за себе.

Током 29. маја првих неколико османских јуриша је одбијено. Међутим када је дошла вест да је рањен ђеновљански командант Ђустинијани порастао је морал у османским редовима. Иако је цар Констанин молио Ђеновљане да не одустају, Ђустинијани је био сувише тешко рањен, а његови војници су га однели до луке и ту га укрцали на један од својих бродова. Ускоро су и остали Ђеновљани почели да напуштају зидине па су цар и његови Грци остали су сами на бојишту. Тада је султан убацио у борбу своју главну резерву, јањичаре, па су ове елитне османске трупе успеле после тешке борбе да се попну на зид. Група од педесетак Османлија успела ја да пронађе капију, веома малу, звану Керкопорт и да кроз њу уђу. Како је она остала отворена, то нико није знао да одговори. Углавном кроз њу је грунула већина османске војске, а неки од њих су се одмах попели на кулу изнад улаза и истакли султанов барјак. Тога момента град је био осуђен на пропаст. Необуздана гомила османских војника после пролаза кроз отворену капију разлила се као река по улицама града. Ништа није могло да их заустави. Цариград више није пружао отпор.

У том јуришу погинуо је и цар Константин. Њему је одсечена глава и натакнута на стуб да би сви могли вид‌ети да Византија више нема цара. Османлијски хроничар и очевидац заузимања Цариграда Турсун-бег наводи да је Константин покушао побећи према Златном рогу и укрцати се на једну од лађа које су значиле сигурност али су на путу до бедема пресрели османлијски морнари и убили што је мало вероватно с обзиром на његово дотадашње држање и исказану храброст.

Првог дана освајања Мехмед је прошао кроз град на челу поворке, и задивљен његовом лепотом прекратио његово пустошење и упутио се у Аја Софију да се ту помоли. Саму цркву је претворио у џамију и огласио да ће његова нова престоница бити Цариград.

Византијски хроничари су забележили да се, након освајања града, догодио страшан покољ, безобзирна пљачка, силовања и пијанчења. Османлијски историчари једва бележе понеки недостојан чин појединаца, док су сваки облик масовног дивљања потпуно оповргли.

Било како било пад Цариграда 1453. године представља историјску прекретницу у многим аспектима, почев од тога да се у његовој опсади први пут употребило ватрено оружје, до тога да са нестанком Византије нестаје и искључиво хршћанска Европа, на чије је тло је поново снажно ступио ислам.