Светиња у којој је штампана прва књига ћирилском азбуком – Манастир Рујан
Стари Манастир Рујан, посвећен Светом Великомученику Георгију, подигнут је највероватније током 15. или на самом почетку 16. века. О самом подизању овога манастира нема поузданијих извора на основу којих би се могле темељити тврдње о његовој градњи, ктитору и току изградње. На основу писаних извора зна се да је Манастир Рујан, 1529. године, поседовао прву у Србији штампарију, коју је набавио и у њој радио монах Теодосије. Сматра се да је он био и игуман овога манастира у коме је, са својиом братијом, приредио и штампао прву у Србији књигу ћирилском азбуком са српскословенском рецензијом. То се, сматра се, догодило 1537. године, а књига се звала Рујанско Четворојеванђељ.
Једини потпуни примерак Рујанског Четворојеванђеља, у коме се налази једино поуздано сведочанство о овој књизи и манастирској штампарији, чува се у Националној библиотеци у Прагу у Шафариковој збирци и има 300 листова. Други окрњени примерак од 296 листова чува се у Руској Националној библиотеци у Санкт Петербургу. Примерак Народне библиотеке у Београду уништен је у бомбардовању Београда 1941. године, а један одломак од 92 листа чува се у Српској Академији наука и уметности.
У колофону Рујанског Четворојеванђеља коју је написао монах Теодосије на савременом преводу стоји: „По вољи Оца, по заповести Сина и наклоности Светог Духа, и помоћи Бога кога славимо у Тројици, и пречисте Владичице Мајке Његове и наше, Богородице, написана је ова божанска књига године 7045 у манастиру који се зове Рујански, под поткриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаска, на селу које се Врутци, при храму Светога и славнога Великомученика и Победоносца Христова Георгија. Трудио сам се о овоме ја грешни, убоги умом, а богами грехом, у Христу слуга, монах Теодосије…“ У колофону Теодосије каже да је се штампање догодило 7045. године, мислећи при томе на византијско рачунање времена. Уколико се прерачуна на наше рачунање времена добија се година 1536/1537. јер византијска 7045. почиње 1. септембра 1536. године, а завршава се 31. августа 1537. године. Дакле књига је настала у периоду 1536-1537. године. Нажалост, век штампарије је био кратак јер су Турци манастир запалили, а штампарију уништили. Монаси су из Рујна пребегли у Манастир Рачу.
По овоме се види да се стари Манастир Рујан налазио у селу Врутцима близу Биоске недалеко од Ужица, у тадашњој рујанској кнежини. Све до 80-тих година 20. века из тзв.Ћириног воза према Кремнима су се, са десне стране, могли видети остаци некадашњег манастира Рујно. Тако је било све док на Ђетињи није подигнута брана и образовано вештачко језеро ради снабдевања Ужица и околине пијаћом водом. Тада је језеро потопило остатке овог манастира.
Током векова манастир је био заборављен све док на Жичку епархију 2003. године није дошао Блаженопочивши Епископ Хризостом (Столић) који је сазнавши за рушевине Манастира Рујан, донео одлуку о његовој обнови. Његова жеља је била да се манастир обнови у непосредној близини старог манастира. 2003. године на састанку ужичког свештенства, месних власти и имућних грађана, Епископ Хризостом је дао свој благослов за почетак обнове.
У том тренутку још увек није било утврђено место и локација за подизање новог манастира. Становници Врутака су, чувши за обнову порушеног манастира, сами понудили своје њиве и плацеве за локацију новог манастира као дар за напредак и здравље својих породица. 24. августа 2004. године. Блаженопочивши Епископ Хризостом је коначно утврдио изглед и план манастира и порте од 65 ари. Темељи цркве манастира освећени су на Свету Петку 2004. године.
За стубове који су красили стари храм манастира Рујан, а чији су остаци потопљени након изградње језера Врутци, везана је интересантна прича. Стубови су једно време красили улаз у основну школу у Ужицу на доњој чаршији, у турско време ту се налазила медреса, па се верује да су их Турци и пренели у Ужице (данас је ту Прва основна школа Краљ Петар Други), а након рушења њеног улаза 1934. године стубови су продати на лицитацији, што је потврдио Мирослав Петровић син ужичког професора, Константина Мије Петровића, који је испричао да је његов отац Мирослав, који је пре рата био полицијски писар у Ужицу, на лицитацији купио један стуб који је подупирао терасу његове куће. Други стуб није пронађен, мада неки верују да је уграђен у чесму пекарско-механског еснафа на Ракијској пијаци у Ужицу, јер одговра изгледу пронађеног.
Било како било, пронађени стуб је уграђен приликом изградње цркве у обновљеном манатиру Рујан, док је уместо другог, који није пронађен, уграђена реплика. Међутим, интересантно је то да је приликом уградње у цркву, нови стуб (реплика) напукао, док је стари и поред премештања и вишевековног путешествија остао нетакнут.
22 године касније, Манастир Рујан је прелеп манастир са црквом у стилу ранохришћанске базилике и звонаре у облику светогорских пиргова или оних на Охридском језеру.
Поред звонаре постављен је и споменик посвећен монаху Теодосију, а изграђен је и велики конак.
2012. године након упокојења, а по својој жељи, у манастирској порти, иза олтара манастирске цркве, сахрањен је епископ жички Г. Хризостом, који је иницирао његову обнову и надгледао, по својим упутствима и замислима, његову изградњу.
У току је доградња црквене припрате. Велика промисао Божија је да се и данашњи игуман манастира такође зове Теодосије као и онај у 16. веку.
Манастир је данас духовно жив и велики број верника долази сваке недеље и празника на богослужења у манастир, који покушава да обнови сјај старе светиње.
