Историјат Чудотворног Појаса Пресвете Богородице
Н.Спаловић 20/5/2026
У Србију је стигла једна од највећих хришћанских светиња – Чудотворни појас Пресвете Богородице са Свете Горе и изложен у цркви Вазнесења Господњег, како би на славу града Београда – Спасовдан био ношен у Литији. Имао сам блаослов да целивам Чудотворни појас Пресвете Богородице током посете светогорском манастиру Ватопед, где се он чува, 2014. године.
Историјат кретања ове хришћанске реликвије је веома задивљујући. Наиме, по предању, у време смрти и сахране Пресвете Богородице апостол Тома био у Индији, где је ширио Радосну вест. Апостол Тома је стигао тек трећи дан након њеног упокојења и пошто је био неутешан и желећи да се опрости од Богородице, затражио је да се отвори њен гроб. Апостоли су испунили Томину молбу и били запањени – гробница је била празна, али је из ње излазио диван мирис. Апостоли су почели да се моле, желећи да им Бог открије где је нестало тело Његове Мајке. Тог дана увече се пред њима појавила Пресвета Богородица и поздравила их: „Радујте се! – јер сам са вама у све дане!“ Тада је, утехе ради, Богородица са неба бацила свој појас, који је Тома потом однео осталим ученицима.
Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М. Теодосије је вратио појас у Јерусалим, одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонтија (Лава).
У току владавине Леонтија (Лава) Мудрог (886-912) појас Пресвете Богородице поштован je као велика светиња и био је положен у златни ковчег. Крајем 9. – почетком 10. века овај ковчег је први пут отворен на захтев цара Лава Мудрог. Његову жену, царицу Зоју, савладао је нечисти дух, а Лав Мудри се молио Богу за њено исцељење. Једном је цар имао визију да ће његова жена бити излечена ако јој се на њу положи појас Богородице. На молбу цара и уз дозволу патријарха, ковчег је отворен. Прво чудо које су видели је да већ десет векова појас, који се чувао у ковчегу, ни мало није пропао, већ је сачуван у свом изворном облику. Чим је стављен на болесну жену, нечисти дух, који ју је обузео – нестао је. У знак захвалности царица Зоја је извезала цео појас, али не обичним концем, већ златним, који је тако добио свој данашњи изглед.
У дванаестом веку у годинама Манојла Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник Светог појаса, док је раније слављен заједно са Покровом (1. јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12. века када је у поразу Исаковом од Бугарa украден и пренесен у Бугарску. Након Битке код Велбужда и пораза бугарске војске од стране српског краља Стефана Дечанског, српск икраљ га је узео као један од ратних трофеја који се налазио у бугарском табору. Кнез Лазар Хребељановић је 1371. године овај Часни појас (заједно са делом Часног крста Господњег) поклонио светогорском манастиру Ватопед, заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.
У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију, како би милошћу Божијом преко ове светиње заустављали епидемије куге и колере, многе исцељивали, па чак и васкрсавали. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Реликвија се вековима поштује као извор утехе, мира и снаге за вернике. Појас је нарочито познат по томе што помаже нероткињама да добију потомство. Многа исцељења од тешких болести, попут малигнитета, приписују се управо молитвама пред овом реликвијом.
