До своје смрти најстарији свештеник Жичке епархије, а свакако најстарији свештеник ужичког намесништва, прота Хаџи Слободан Николић био је увек позиван и радо виђен на свим културним и друштвеним догађајима нашега града. Био је енциклопедија сећања на старо Ужице и догађаја из прошлости.
Прота ставрофор Хаџи Слободан Николић рођен је у Ужицу, на дан Симона монаха (Стефан Првовенчани) 7. октобра 1925. године од оца Драгомира и мајке Добриле. Отац му је био железнички службеник који је у борби против Немаца – на самом уласку у Ужице 15. IV. 1945. године погинуо, као цивил, чувајући дрвену ћуприју. Од своје треће године мисли су га водиле ка свештеничкој служби. Због тога су га и звали попић. Његов отац је маштао да будем учитељ. Када је завршио четврти разред Гимназије са малом матуром, требало је да се одлучи за даље школовање. Није се двоумио, превагнула је његова љубав према свештеничком позиву.
Након благослова који је добио од тадашњег Епископа жичког Николаја Велимровића, са којим се иначе сусретао неколико пута, постаје ђак Битољске богословије. Априлски рат 1941. године затиче га у Битољу одакле се вратио у Ужице на други дан Васкрса 1941.године.
Хаџи Слободан Николић се венчао са Надеждом, ћерком свештеника Михаила Поповића, са којом је имао петоро деце. Након тога, владика Викентије га је, у манастиру Љубостиња 22. V 1945. године, рукоположио за ђакона, док је за презвитера (свештаника) рукоположен у Београду у Патријаршијској капели.
Прве две године свештеничке службе проводи у Чајетини на Златибору где доживљава два пута саслушавања од стране нових власти, кажњавање укором и претње за његов будући рад. 1947. године послат је у војску, коју је служио у Тивту и Баошићу, у морнарици. За његов одлазак у војску везана је интересантна прича, коју ми је покојни прота лично испричао, о његовом сусрету са Крцуном који се, по његовим речима, нашалио на протин рачун како хоће да се сакрије иза своје мантије да не би служио војску па је наредио да се пошаље у онај род који се најдуже служи – морнарицу. Са Титом се срео приликом његовог одмора на Златибору, у вилу адвоката Павловића. Том приликом Броз га је похвалио због ревносне бриге око гробних места погинулих партизана.
После војске отишао је за пароха у Трнаву (Рашку) где је провео пет година, па у Шилопој на четири године, да би у Горњем Милановцу био свештеник пуних 30 година. После 41. године свештеничке службе одлази у пензију 22. IX. 1986. године. Од тада је, шест година, у недостатку свештеника на црногорском приморју, био парох I Которске парохије ,а вратио се у родно Ужице у јесени 1991. године, где је остао све до своје смрти. Написао је око 200 радова, дописа и прилога које је објавио у црквеним часописима, а своју богату библиотеку је поклонио Манастиру Крка.
Хаџи Слободан Николић је био троструки поклоник Гроба Господњег у Јерусалиму и водич многих поклоничких путовања по земљама Европе, Азије и Африке. Саслуживао је са највећим великодостојницима свога времена: Васељенским Патријархом Атинагором, Јерусалимским патријархом, Бугарским патријархом и другима. На Крстовдан 2006. године постао је протојереј, а наредне године, Владика жички Хризостом, га је одликовао напрсним крстом.
Прота је био строг али праведан човек. Сећам се, да на богослужењима у цркви, ревностан као и увек, никада није седео, било да је служио или не, па чак и неколико дана пред пад у постељу. Последњи пут је био на Литургији на Никољдан 2011. године, када сам га одвео до таксија, јер услед изнемоглости, пешака није могао кући. Упокојио се на Вазнесење Господње 24. маја 2012. године. На протином опелу и сахрани је било преко четрдесет свештеника и мноштво народа из Ужица који су дошли да се опросте од овог дивног човека. Прота је на једном месту у својим мемоарима написао „Свештенство је призив од Бога – призив не позив. Промисао Божја води и руководи, зато нека је благословне Бог чијим промислом је вођена свака стопа мог живота.“
Н. Спаловић
Оставите одговор