Да би нагло променили етничку структуру и изградили нови национални идентитет Косова и Метохије, за косовске Албанце и њихове менторе, поред протеривања преосталог српског становништва, било је потребно избрисати што више доказа српског вишевековног постојања на Косову. Организовано насиље над неалбанским становништвом, током марта 2004. године, на Косову и Метохији, било је заправо део једног, много већег, систематског плана о промени етничке структуре на КиМ у корист Албанаца у коме је погинуло неколико десетина грађана, 900 људи претучено и тешко повређено, око 4.000 протерано из својих домова, 935 српских и неалабанских кућа запаљено и оштећено, 6 градова и 10 села етнички потпуно очишћено, а 35 манастира и цркава срушено и уништено.
Лажне оптужбе Албанских екстремиста да су за дављење албанске деце у реци у селу Чабра, одговорни Срби из суседног српског села Зупче биле су само повод да се, етничо чишћење преосталог српског становништва, спроведе у дело, наравно замаскирано велом тобожње резигнираности и беса албанског становништва због наводне српске кривице за утопљење албанских дечака.
Доказујући, у свом безуном дивљаштву, да човек може бити раван, па чак и гори од звери, на њиховом удару су се нашле српске цркве и манастири, од којих неке старе и по више векова. Организована руља је упадала у цркве и манастире, демолирала унутрашњост храмова, уништавала фреске, иконе, путире, вршила нужду у олтару, ломила крстове на црквеним куполама, рушила зидине порти, уништавала књиге крштених, венчаних и умрлих, ломила споменике по српским гробљима. Снаге КФОР-а и УМНИК-а су све ово посматрале релативно равнодушно осим италијанских војника који су бранили манастир Високе Дечане.
У мартовском погрому у Призрену је запаљен изнутра и опљачкан храм Богородице Љевишке из 14. века, храм Христа Спаса из 14. века, као и Саборни храм Св. Георгија из 1856. године.
Запаљене су и црква Светог Николаја из 14. века и црква Светог Георгија из 16. века, обе у Призрену. У Призрену су тог марта запаљени и храмови Свете Недеље, Светог Пантелејмона, Св. Козме и Дамјана и манастир Светих Архангела, сви из 14. века.
Запаљена је и Богословија „Свети Кирило и Методије“ из 19. века и епископско седиште у Призрену. У подруму изгореле Богословије, пронађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена.
У Србици је запаљен и уништен Манастир Девич из 15. века у присуству војника КФОР-а, а гробница Јоаникија Девичког је отворена и оскрнављена. У Ђаковици, албанска руља је запалила и уништила цркве Успења Пресвете Богородице, Светог Лазара и Светог Илије, У Приштини је уништена црква Светог Николе из 19.века. У Урошевцу су уништене цркве Светог Илије, Светог Петра и Павла и Пресвете Богородице, а у Пећи је руинирана и запаљена црква Светог Јована Претече и црква Пресвете Богородице као и многе друге.
У Мартовском погрому погинуло је неколико десетина грађана, 900 људи претучено и тешко повређено, око 4.000 протерано из својих домова, 935 неалабанских кућа запаљено и оштећено, 6 градова и 10 села етнички потпуно очишћено, а 35 манастира и цркава срушено и уништено.
Мартовски погром је болно погодио српски народ и његову Цркву тим пре што се све ово догодило у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, Косовске полиције и УНМИК-а од којих нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте. Ни после свих ових година није спроведена озбиљна истрага поводом овог насиља и нису пронађени организатори масовних и координисаних вандалских напада.
Н.Спаловић
Напомена: фотографије у чланку пронађене су на интернету и дело су својих аутора, аутор овог чланка не полаже ауторска права на њих
Оставите одговор