Дешавања на Блиском истоку и односе тамошњих држава пратим и изучавам још од студија историје, јер су ми била увек интересантни у контексту стратешких и економско-политичких односа који не утичу само на тај регион, већ и на цео свет због већинске производње нафте у том делу света, као и стратшке позиционираности региона и вишевековне борбе за превласт над Путeм свилe, према Кини и Далеком истоку.
Сукоб ове две блискоисточне државе није одувек и њихови односи у прошлости су били знатно пријатељски у време династије Пахлави која је владала Ираном од 1925. године до њеног свргавања 1979. године. Иран је друга земља са муслиманском већином која је призанала Израел након проглашења државе 1948. године.
За време шаха Резе Пахлавија, који је био чврсти савезник запада у региону, Израел је успоставио де факто амбасаду у Техерану, па су чак и размењени амбасадори седамдесетих година 20.века. Трговинске везе су расле и убрзо је Иран постао главни добављач нафте за Израел, при чему су две земље успоставиле нафтовод са циљем слања иранске нафте у Израел, а затим и у Европу. Израел и Иран су такође имали широку војну и безбедносну сарадњу, која је углавном држана у тајности како би се избегло провоцирање арапских нација у регоину.
Међутим све се то мења 1979. године шах је збачен у револуцији и рођена је нова Исламска Република Иран. Режимски поглед на Израел се променио и ова држава је виђена као окупатор палестинске земље. Ирански врховни вођа ајатолах Хомеини, који је уједно и био вођа револуције, оптужио је САД и Израел да се мешају у односе у региону.
Иран је такође настојао да повећа своје присуство у региону, изазивајући две велике силе – Саудијску Арабију и Израел, од којих су обе биле савезници САД. Техеран је убрзо након револуције прекинуо све односе са Израелом – грађани више нису могли да путују, авио-линије су отказане, а израелска амбасада у Техерану претворена је у палестинску амбасаду
Како су тензије расле расли су и разлози за сукобе али основни разлог око кога су орбитирали сви остали је однос израелског руководства према Палестинцима и циља Израела да спречи намеру иранске владе да развије нуклеарно оружје и да засутави иранску подршку својим савезницима као што су Хезболах и друге странке у Либану, Сирији и Јемену. Интезивнији сукоб је почео 3. августа 2005. године доласком на чело Ирана председника Махмуда Ахмадинежада који је током свог мандата покренуо убрзано развој нуклеарног програма Ирана и значајно радикализовао своју реторику према Израелу.
Израел је извршио војну агресију на Либан у јулу и августу 2006. године, након убиства осам и отмице два израелска војника од стране припадника исламистичке организације Хезболах која делује у Либану. Израел је оптужио Иран да овој организацији пружа војну и финансијску. Велики део Либана је порушен у израелским нападима, а нарочито јужни део.
Иран је након либанског рата до 2011. године подржавао палестинску сепаратистичку организацију Хамас са којом је Израел у децембру 2008. и јануару 2009. године ушао у отворени рат (операција Ливено око) уз значајне цивилне жртве. Израел је победио у сукобу, али није трајно онеспособио Хамас да ракетира територију Израела, с обзиром да је помоћ и подршка Хамасу пристизала из Ирана.
Након убиства осам и отмице два израелска војника од стране припадника исламистичке организације Хезболах која делује у Либану, а војну и финансијску подршку јој даје Иран. Велики део Либана је порушен у израелским нападима, а нарочито јужни део. Иран је након либанског рата до 2011. године подржавао палестинску сепаратистичку организацију Хамас са којом је Израел у децембру 2008. и јануару 2009. године ушао у отворени рат( операција Ливено око) уз значајне цивилне жртве. Израел је победио у сукобу, али није трајно онеспособио Хамас да ракетира територију Израела, с обзиром да је помоћ и подршка Хамасу пристизала из Ирана.
Након избијања Арапског пролећа и великих немира у арапским земљама у децембру 2010. године и јануару 2011. године, утицај Ирана на Хамас је значајно опао и Израел је добио слободнији простор да делује против милитантне палестинске организације Хамас. На таласу великих немира у арапским државама, немири су захватили и друге муслиманске не-арапске земље међу којима и Иран. Иранске власти су успеле да се изборе са побуном, али знатно већи унутрашњи сукоби су погодили предходно Тунис, Египат, Либију и Јемен, који су довеле су до свргавања дугогодишњих аиторитарних влада, док је до разарајућег грађанског рата дошло у Сирији . У фебруару 2011. године немири координисано погађају Иран и његовог савезника у Персијском заливу Бахреин, малу сунитску монархију са већинским шиитским становништвом.
Иран је подржао протесте већинског шиитског становништва и покушао да потпомогне свргавање сунитске монархије, али су оружане снаге Саудијске Арабије, УАЕ и Катара војно интервенисале у Бахреину. Након саудијске војне интервенције у Бахреину, дошло је до велике побуне код највећег иранског савезника у арапским земљама Сирији. Након неуспешне револуције и покушаја војног пуча, у Сирији долази до отворене војне побуне, а до средине 2012. године и грађанског рата. Оружане снаге Исламске Републике Иран у Сирији дају подршку сиријском председнику Башару ел Асадау и његовој влади. Крајем 2012. године на сцену сиријског конфликта ступа и Израел који се ставља отворено на страну побуњеника против владе. Израел обезбеђује медицински третман за сиријске цивиле и побуњенике, укључујући и неке чланове Ал-Нусра фронта, што је изазвало сукобе у израелском друштву јер су припадници те организације блиски сарадници Ал Каиде, која је отворени непријатељ израелског највећег савезника САД. Сукоб из Сирије се постепено преместио и у Либан где су два ривала поново укрстила копља.
До новог великог сукоба између Израела и палестинског Хамаса коме Иран поново даје политичку и војну подршку је дошло јула 2014. године. У том сукобу је било много цивилних жртава, а на крају су обе стране прогласиле победу.
У 2024. години настали су нови сукоби током израелског рата у Гази, када је дошло до координисаног напада на Израел од стране иранских савезника у региону: либанског Хесболаха, јеменским Хута, који добијају директну помоћ у оружју Ирана. Израел је 01. априла 2024. извршио ваздушни напад на ирански конзулат у Сирији и убио том приликом 7 високих иранских официра укључујучи и 2 генерала Иранске револуционарне гарде. Као одговор на овај напад Иран је покренио масовни напад ракетама и дроновима на територију Израела.
Најновији сукоб почео је у јуну 2025. године када је Изрел извео ваздушни напад на територију Ирана уништивши иранске нуклеарне објекте и локације где су се налазили високи званичници иранске војске као и научници који су могли да развијају ирански нуклеарни програм. У овом нападу су учествовале и Сједињене Америчке Државе. Након узвратног ракетног напада Ирана, дошло је дванаестодневног директног рата између Ирана и Израела, након чега су обе стране прогласиле победу.
Овај сукоб практично се наставља данас и марта 2026. године прераста у директан рат великих размера након што су Израел и Сједињене Америчке Државе покренули заједничку војну операцију против Ирана. Сукоб је ескалирао 28. фебруара 2026. атентатом на иранског врховног вођу, ајатолаха Алија Хамнеија, што је изазвало талас иранских узвратних удара широм Блиског истока, на Уједњињена Арапске Емирате, Катар, Ирак, Бахреин, Кувајт, где год се налазе базе САД и одакле долазе напади на Иран. Остаје да се види какав ће бит епилог овог дугогодишњег сукоба на Блиском истоку, где је интерес великих сила огроман, као стратешки, тако можда још више због нафте.
Н. Спаловић
Оставите одговор