Значај 15. фебруара и Сретења за Србију је вишеструк. Најпре, на Сретење је 1804. године, на збору виђенијих народних првака, из крагујевачке, рудничке и београдске нахије, у Орашцу, одлучено да се дигне буна на дахије, а за вођу устанка је био изабран Ђорђе Петровић, чиме је започет Први српски устанак. С друге стране, на Сретење 1835. године донет је Сретењски устав, први устав у модерној историји српске државе.
Први српски устанак, као један од највећих устанака у Османском царству, био је један вид прве националне револуције на тадашњем Балкану, који је дао ветару леђа и другим народима који ће касније устати против османске власти. Што се тиче утицаја на каснију историју Србије, он је био и један вид узора за Други српски устанак али исто тако и поука кнезу Милошу да до циљева, које су Срби поставили у Другом српском устанку, стигне на један другачији, дипломатски начин, што је имало значајних резултата у каснијим повластицама које су Срби добили ферманима и хатишерифима турског султана.
Доношењем Сретењског устава, кога је Димитрије Давидовић сачинио по угледу на либералне уставе оног времена, француске уставне повеље из 1814. и 1830. и белгијски устав из 1831, може се слободно узети, уз покретање Првог српског и Други српски устанак, као зачетак модерне српске државности. Сретењски устав, иако је био кратког века, дао је подстицај за јачање народне власти и битно утицао на касније уставе који су доношени уз веће или мање измене.
Устав је написан у напетој атмосфери за око 20-так дана, без консултовања Русије као силе заштитнце и Турске као сизеренског двора. Наиме, сам Сретењски устав је последица незадовољства народних старешина аутократском владавином кнеза Милоша Обреновића које је кулминирало у Милетиној буни јануара 1835. гоидине , која је, иначе, била и непосредан повод да се што пре сазове скупштина и донесе устав. Овај устав требао је да ограничи кнежеве ингеренције. Устав је израдио кнежев секретар Димитрије Давидовић, а усвојен је током тродневне скупштине у Крагујевцу, на Сретење.
Сретењски устав предвиђао је сталну Народну скупштину поред кнеза и Савета као орган извшне власти. По овом уставу правосуђе је требало да буде потпуно независно, а поједини државни послови пренети су у надлежност министара Државног совјета. Тиме је смањена власт кнеза. Међутим, једна од најзначајнијих страна Сретењског устава је то што је јамчио широка грађанска права. Он је увео једнакост пред законом, нико више није могао бити ухапшен противно закону, уведено је право жалбе и забрана кулучења чиновницима. Све ово је Сретењски устав учинило једним од напреднијих уставних аката у Европи тог времена.
Након Првог светског рата, укључивањем других народа у нову државну творевину, настојано је да се истакне заједнички моменат који је обједињавао све народе те државе. Зато је Сретење као српски празник али и, наравно, православни, гурнут у страну зарад јединства трију народа па се почео славити Дан уједињења – 1. децембар, када је 1918. проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Дакле било је потребно истаћи наднационални тренутак који би био прихватљив за сва три народа. Након Другог светског рата, у СФРЈ, као државни празник, слављен је 29. новембар, којим се обележавало Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943. године, када се практично донела одлука о федералном уређење Југославије. Након стварања СРЈ славио се 27. април, када је проглашена Савезна Република Југославија. За разлуку од набројаних државних творевина, Државна заједница Србија и Црна Гора није увела нови државни празник који би се поклапао са датумом њеног настанка – 4. фебруаром 2003. Због тога али још више јер су се „стекли“ услови за то, 2002. године као државни празник Републике Србије поново је успостављено Сретење, као дан када се обележава стварање модерне српске државе и доношење Сретењског устава.
Потреба да се зарад јединства народа држава које су настајале од Првог светског рата па до распада Југославије 90-тих година 20. века, угуши свако национално истицање, а на првом месту српско, довело је до тога да су многа дешавања наше историје била скрајнута. Тако је било и са почецима модерне српске државности и доношењем овог устава. На сву срећу, у последњих 16 година Сретење, као празник, је добило оно место које му у српској историји и припада!
Порука Сретењског устава би била та да су Срби, у тренуцима стварања своје модерне државе, када још увек нису били потпуно независни од турске власти, успели да донесу један од напреднијих уставних аката онога времена, истина кратког века, и тиме покажу висок степен државне и националне самосвести.
Н. Спаловић (Из интервјуа за недељник Вести датог 12.02.2016.)
Оставите одговор