Историја страдања Српске Православне Цркве и њених светиња на Косову и Метохији сеже много даље у прошлост него што је доба 90-тих година 20. века и дешавања у оквиру Мартовског погрома из 2004. године. Можда најбољи показатељ тог страдања је оно које је задесило једну од највећих српских светиња на КиМ – Манастир Високи Дечани.
Високи Дечани су задужбина краља Стефан Дечанског, који, јасно, у својој хрисовуљи говори да је место за дизање храма Божијег у Дечанима изабрао Свети Сава, али га је смрт престигла. Било је суђено краљу Урошу III да подигне манастир на том месту. Он је, по писцу његовог житија поставио шаторе на том месту и дивио се његој лепоти. Градња манастира је трајала између 1326/1327. и 1334/1335. године. Живопис, односно фрескописање храма, који је посвећен Вазнесењу Господњем – Спасовдану, је завршене касније, око 1348. године. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин, а забележено је још неколико имена мајстора.
Радове на изградњи манастира је надгледао архиепископ Данило Други који се, с обзиром да се радило о краљевој задужбини, постарао да и изградњи цркве окупи и на ово дело одреди велики број тадашњих уметничких и вештих мајстора. Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов син Стефан Душан и окончао градњу Дечана 1335. године.
Пропорције храма, које су у то доба биле врло неуобичајене, допринеле су и називу овог манастира – “Високи”, са пропорцијама дужине 36 m, а висине 30 m.
Под турском влашћу манастир Високи Дечани, као и цео српски народ пролази кроз разиличите, мање или више, тешке периоде. У периоду друге половине 16. века и обнове Пећке Патријаршије до 17. века манастир пролази кроз релативно миран период, у току кога је успео да обогати своју ризницу и билиотеку. Манастир Високи Дечани у том периоду је имао веома богат преписивачки рад у манастриском скрипторију.
Након Велике сеобе Срба 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, положај Срба који су остали под османском влашћу постао је изузетно тежак и обележен системском репресијом. Одлазак патријарха и црквене јерархије оставио је народ без духовних и политичких вођа. Пећка патријаршија је била уздрмана, а Турци су почели да фаворизују грчки клир (фанариоте) како би ослабили српски утицај. Због одласка значајног дела српског становништва број Срба значајно се смањио на Косову и Метохији. У то време управо је и манастир Високи Дечани био опљачкан од стране Турака. Након овога настали су тешки дани не само за манастир него, уопште, и за српки народ и цркву у целини.
Како би успели да опстану у време турске репресије и одмазде, и да остваре бар нешто од привилегија за свој манастир, монашко братство је прибегло и соколарењу, па су тако, сваке године, морали да потврђују соколсрска права, а неретко да и саме соколове носе на султанов двор.
Манастир Високи Дечани је пострадао у другој половини 19. века, од стране Арнаута. Непрекидне опседе од стране наоружаних Арнаута довеле су и до одласка дела монаштва. Тако се и Архимандрит Рафаило једва спасао бежећи у Црну Гору. Након тога манастир је остао формално без настојатеља. Након смиривања ситуације на чело манастира постављен је јеромонах Данило Пештровић (Хаџи Данило Пештровић-Кажанегра). Манастир је у том периоду опстајао захваљујући својим приходима са свог чифлука у селу Љубодражи, на коме је радило неколико српских задруга али су врло брзо Арнаути Србе растерали и опљачкали сво имање, и тако манастир лишили његових прихода, што је тешко погодило његов финансијски опстанак.
На самом прелазу са 19. у 20. век и почетком 20. века ситуациуја се додатно погоршала за манастирску обитељ. Година 1900. била је изузетно тешка. Те године манастир Високи Дечани нашао се под правом опсадом арбанашких разбојничких група. При напад на манастир десио се 15. августа 1900. године али је пропао. Након тог напада на манастир, Турска царска власт је у Високе Дечане послала део регуларне војске како би га заштитила од будућих напада разбојника. У манастир су, као гарнизон, били смештени јузбаша, мулазим и 100 војника. Од 15. августа па све до октобра 1900. године организоване арбанашке разбојничке групе нападале су два пута на манастир – 27. августа и 20. септембра, када су се напади десили по мраку али је турски гарнизон одлучно одбио нападе бранећи српску светињу.
Напади на манастир и претње по манастирско братство настављене су и у току 1903. године. Почетком 1903. године напади и претње су толико били учестали да се игуман Симеон Ђорђевић пред претњама по живот одселио у Ниш. Највећи напад се десио 9. септембра 1902. године, када турска војска није желела да улази у борбу са разбојницима. У манастиру су остала само два монаха и три ђака, а игуман је премештен у манастир Соколицу, код Митровице.
Да би спречили потпуно опустошење манастира Високих Дечана, у њега су се усели руски калуђери 1. фебруара 1903. године који су изабрали за новог игумана Кирила, из светогорског манастира Св. Јована. О страдању манастира и братства тих година сведочи и манастирски Помјаник у коме стоји да је монах Висарион убијен 24/12 1903. од стране арбанаса, да је јеромонах Руфим убијен у Гориочи 8. августа 1907. године од стане арбанаса, а Никола погинуо 1905. године.
Руска управа над манастиром изазвала је негодовања код српске јавности. У својим записима добротворка Делфа Иванић, једна од оснивача Кола српских сестара, записала да су руски калуђери, својим несолидним управљањем и газдовањем знатно уназадили и све више упропашћивали манастир. Све то довело је до отварања тзв. Дечанског питања, па се о тој теми тих година писало и у Политици, Самоуправи и Правди. Одређини део јавности и у гледних људи истако је потребу да се манастир Дечани врати српским калуђерима, са захтевом да влада Србије што пре издејствује повраћај српских монаха у манастир Дечани.
Манастир Високи Дечани територијално је враћен у састав Краљевине Србије 1912. године, након ослобођења од Османлијске власти у Првом балканском рату.
Ни у најновијем периоду манастир Високи Дачани није избегао страдање. Након повлачења Војске Југославије и полиције са Косова и Метохије, на основу Војно-техничког споразума из Куманова, јуна 1999. године, настали су тешки дани за српско становништво и светиње на КиМ. Започели су учестали наапди од стране албанског становништва. У фебруару и јуну 2000. године на манастир је испаљено неколико минобацачких граната. Мартовски погром 2004. није заобишао ни Високе Дечане, па је у ноћи 17. марта на манастир испаљено осам минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Око 400 косовских Албанаца 18. марта окупило се у граду Дечани с намером да оружано нападну манастир, али их је у томе спречио командант јужног крила НАТО снага, адмирал Џонсон, који је након овог догађаја поднео и звештај надележном епископу рашко-призренском Теодосију. 30. марта 2007. године испаљена је граната из зоље са оближњег брда али је она погодила само средњовековни зид манастира, не и цркву у која је циљана. Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj) ухапшен је и у Пећи 25. фебруара 2009. године осуђен на три и по године затвора. 13. октобра 2014. године, на манастирским спољашњим зидовима су исписани графити терористичке организације ИСИС и ОВК, уз натпис на енглеском Калифат долази. Починиоци никада нису пронађени. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. су испред манастира ухапшена четворица косовских Албанаца, код којих је пронађено оружје, експлозив у резервној гуми аута и литература која је указивала на могуће везе с ИСИС-ом. Двојица од четворице ухапшених, били су на међународној листи лица повезаних с тероризмом. Покушај да с магистрални пута Пећ-Плав, који је требао пролазити кроз заштићену зону манастира, био је још један напад на имовину манастира и СПЦ али је осујећен од стране америчке амбасаде у Приштини. Проблем је и покушај албанских власти у вези узурпације 24 хектара манастирске земље, која је део од 700 хектара, која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти 1946. године. Иако је Уставни суд Косова признао манастиру земљиште и да то треба унети у катастар, ни 5 година након те одлуке то није учињено. Учестала је медијска хајка против манастира, која узрокује повремене демонстрације и блокирање приступа манастиру. Постоје напади и на културном пољу, па се манастир медијски проглашава албанским спомеником културе.
Тако манастир Високи Дечани и дан данас наставља своју вишевековну борбу за опстанком на Косову и Метохији, делећи тиме судбину свог народа.
Н.Спаловић
Оставите одговор