Ужице је кроз историју изнедрило многе великане, а прота Милан Ђурић је сигурно један од њих. Овај горостас ужичког краја је својим животом и радом оставио неизбрисив траг у свом роду и свакако најпознатији је међу ужичким свештеницима. Поред свог свештеничког позива, у коме се исказао као истински духовник, још од школских дана па до краја живота, уложио је огроман труд и целог себе у борбу за национално ослобођење и уједињење свих Срба. Као народни трибун и изабраник народни био је скоро четири деценије народни посланик у Скупштини.
Милан био је четврто дете оца Ђорђа и мајке Тодоре, а рођен је 9. марта 1844. године у Заовинама, у засеоку Граовац, под планиином Ивицом. Крштен је са именом Михаил али су га изгледа од раног детињства звали Милан. На попису становништва 1863. године, (тада је био ђак богословије), уписан је као Милан.
Прва три разреда основне школе завршио је у Рогачици, која је била среско место, а четврти разред, није познато из којих разлога, завршио је у Ужицу. Пошто тада у Ужицу није постојала средња школа он одлази у Београд где од 1856. до 1860. године завршава гимназију. По завршетку гимназије имао је интересовање за Војну академију, на шта су га и неки професори наговарали, али ипак је преовладала породична традиција и уписао се у Београдску богословију коју је завршио 1864. године. Исте године венчао се са Вишњом, кћерком свештеника Милована Протића из Субјела. Одмах потом Милан је рукоположен у чин ђакона и свештеника и постављен за капелана своме оцу Ђорђу у Мокрој Гори и Заовинама.
С обзиром да су се Мокра Гора и Заовине налазиле на немирној граничној линији, а знајући његов темперамент, отац Ђорђе се бојао за његов живот па је упутио молбу владици, који је потом Милана преместио у Каран. У Карану, у чувеној Белој цркви посвећеној Благовестима Пресвете Богородице, службовао је три године, од 25. октобра 1866. до 2. децембра 1869. године. Премештајући га почетком децембра 1869. године за пароха храма св. Георгија у Ужице.Као ужички парох прота Милан остаће све до краја живота 1917. године.
Као млад свештеник узеће великог учешћа у локалном устанку који су Срби 1875. подигли за коначно ослобођење од Турака у пограничном делу око Прибоја, Пријепоља и Нове Вароши. Један од вођа овог устанка био је прота Јевто Поповић из Бабина, одакле је побуна и кренула па је и упамћена као Бабинска буна. На иницијативу попа Милана у Ужицу је основан Устанички одбор за помоћ српској браћи иза границе као и избеглицама које су пристизале у ужички крај, а на оснивачкој скупштини Милан је једногласно изабран за председника.
После ослободилачких ратова (1876 – 1878) и проширења, Србија на Берлинском конгресу 1878. године и званично добија независност. Исте јесени одржани су парламентарни избори а у Ужицу, на опште изненађење, побеђује свештеник Милан Ђурић. Од тада до краја живота на свим изборима на којима је учествовао, укупно 21 пут, прота Милан је побеђивао и био представник ужичког краја у Скупштини, и умро је као народни посланик. Припадао је малобројној али тврдој опозицији, коју је од 1878. године предводио Никола Пашић. Од оснивања Народне радикалне странке, 1881/82. године па до краја свог живота био је члан њеног Главног одбора и председник њеног посланичког клуба.
Крајем 1888. године радикали су коначно победили. После изгласавања новог Устава, који је краљ Милан прогласио, почетком 1889.године краљ је абдицирао и отишао из земље. Тако су се стекли услови да се прогнани и избегли политичари врате из емиграације у Србију. Прота Милан вратио се после три године својима. У Ужице је стигао 20. априла 1889. године где му је, у присуству две – три хиљаде људи, приређен незапамћен дочек чиме су му показали своју оданост и поштовање. Због Ивањданског атентата на краља Милана (1899) био је осуђен на 20 година затвора у тешким оковима и рашчињен у цркви Ружици. Помилован је 1901. године. После мајског преврата, крајем маја 1903. године, поново је враћен на дужност окружног протојереја.
Током Првог светског рата, повукао се са војском преко Албаније, одатле је отишао у Италију, у Рим, где је и умро 30. априла 1917. године. Његови посмрти остаци пренети су у Србију и уз највеће државне почасти сахрањени у Ужицу 1926. године на ужичком гробљу Доварју. На гробу му је подигнут споменик достојан његовог имена са следећим натписом: „Прота Милан Ђ. Ђурић, бив. народни посланик, 1844 – 1917, Захвална Отаџбина“.
Н.Спаловић
Оставите одговор